Miloš Milutinović
Možda najveći talenat jugoslovenskog fudbala ikada. Fudbal je počeo da trenira u FK Bor, a kao 18-godišnjak zaigrao je za omladinsku reprezentaciju, koja je nastupala na evropskom prvenstvu u Kanu. Naša reprezentacija osvojila je titulu šampiona, a Miloš Milutinović proglašen je jednoglasno najboljim igračem turnira. On je u četvrfinalu, protiv domaćina Francuske (3:0) postigao dva gola, u polufinalnoj pobedi nad Ircima od 2:1, bio je strelac jednog gola, a ponovo je postigao dva pogotka u finalu i pobedi nad Austrijom od 3:2. Dan nakon finala u tekstu objavljenom u listu “L’Ekip” najbolji igrač šampionata nazvan je ‘Plavom čigrom’, pa je tako Milutinović dobio nadimak po kojem će biti upamćen i dugo nakon okončanja igračke karijere. Zvezda je rođena!
A Zvezda, ona crvena, bila je veliki konkurent Partizanu u nameri da dovede Milutinovića u svoje redove. Borba dva velika rivala oko talentovanog 18-godišnjaka, bila je jedna od prvih velikih afera jugoslovenskog fudbala. Partizan je na kraju pobedio, Miloš Milutinović postao naš igrač. Debitovao je u maju 1952. godine, pred kraj sezone, a od naredne, 1952/53, postao je standardan u prvih 11 ekipe. Nažalost, vrlo brzo, već krajem 1954. godine, Milutinoviću je konstatovana bolest pluća zbog koje će pauzirati nekoliko meseci, a nakon povratka na teren, koliko god dobar igrač i veliki majstor bio, nekako je bilo očigledno da više nije onaj stari i da neće moći u fudbalu ono što je do tada mogao. Ipak, i dalje je bio jedan od najbojih igrača, kako Partizana, tako i reprezentacije, a u sezoni 1956/57 ušao je u istoriju kao najbolji strelac prvog izdanja Kupa evropskih šampiona, kada je u 4 utakmice postigao čak 8 golova.
Iz Partizana Milutinović 1958. godine odlazi u tada drugoligaša OFK Beograd, za koji je na samo 8 utakmica postigao 9 golova, ali je bolest tada toliko uzela maha, da se na jednoj utakmici, prilikom prodora jednostavno srušio i ostao bez svesti. Činilo se da je njegova fudbalska karijera već u 26. godini završena. Bila je potrebna operacija, za koju je novac ponudio Ronald Endler, predsednik tada ne mnogo poznatog minhenskog Bajerna, pod samo jednim uslovom - da Milutinović nakon oporavka zaigra za njegov tim. Tako je i bilo, sezonu 1960/61, Milutinović je odigrao za budućeg evropskog velikana. Nakon Bajerna, u naredne četiri sezone igrao je za pariske klubove Rasing i Stad Frans. Nakon završetka igračke karijere, Milutinović postaje tehnički direktor OFK Beograda, da bi, pune dve godine po prestanku igranja, potpuno neočekivano, odlučio da za OFK odigra još jednu sezonu (1968/69), zajedno sa prijateljem i takođe veteranom, Dragoslavom Šekularcem.
Krajem 60-ih godina, Milutinović je postao trener, najpre u OFK -u, da bi u narednim godinama, preko Dubočice, Proletera (uvešće ga u prvu ligu 1973.), meksičkog Atlasa, te Bešiktaša, dospeo do Veleža, sa kojim će osvojiti kup Jugoslavije 1981. Nakon Veleža, sledeći klub u Milutinovićevoj karijeri bio je Partizan. I već u prvoj sezoni postigao je ono što nije uspeo kao igrač, osvojio je titulu šampiona. Nakon naredne sezone, Milutinović će postati selektor Jugoslavije, ali posle neuspeha u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo u Meksiku, napušta klupu reprezentacije, da bi se, preko Bešiktaša i Altaja još jednom obreo u Partizanu, u kome će, nakon sezone 1990/91, okončati trenersku karijeru.
Rođen je 5. februara 1933. godine u Bajinoj Bašti, a umro 28. januara 2003. godine u Beogradu. Osvojio je kao igrač dva kupa, 1954. i 1957. godine, a kao trener titulu 1983. godine. Od strane navijača Partizana, izabran u idealan tim svih vremena.