Ponovo su se Prva i obe grupe Druge savezne lige igrale zajedno, pa se na Krku okupilo preko 400 šahista i šahistkinja, iz 20 - ak gradova iz svih republika i obe pokrajine. Kao manje - više i svake od prethodnih godina, Partizan je i ove slovio za najvećeg favorita. Čak 6 velemajstora, dve vrhunske šahistkinje na ženskim tablama, dva talentovana omladinca, a na 6. tabli, nekadašnji trostruki omladinski prvak. Naravno, i aktuelni šampion i osvajač kupa, Crvena zvezda, imala je svoje adute, na prvom mestu najboljeg jugoslovenskog šahistu, Ljubomira Ljubojevića, kao i iskusne Matanovića, Cvetkovića, odnosno vrlo jak tandem šahistkinja, Katarina Blagojević (ex Jovanović), Henrijeta Konarkovska Sokolov.

Može se reći da je odluka o pobedniku prvenstva pala u 5. kolu. Posle 4. Zvezda je već imala solidnih 3 i po poena prednosti, ali je to još uvek bilo dostižno. A u tom kolu se desila prava katastrofa Partizana, koji je od PTT - a doživeo svoj najubedljiviji poraz u ekipnim prvenstvima , od čak 3 prema 7, ne ostvarivši pritom nijednu jedinu pobedu. Do kraja prvenstva uspeli smo da smanjimo veliku Zvezdinu prednost, ali ne i da je ozbiljno ugrozimo u pohodu na drugu uzastopnu titulu.

Malo pre početka prvenstva, Partizan je imao izvesnih "neprijatnosti" oko svog sastava. Kao što je ranije pomenuto, naš igrač Bojan Kurajica, nastupao je od polufinala u Kupu evropskih šampiona za nemački Solingen (finale se igralo od 8. do 10. maja ove godine), pa su zagrebački klubovi Mladost i PTT stavili primedbu gavnom arbitru takmičenja na njegovo učešće za naš klub na ovom prvenstvu. Šahovski savez je o ovom slučaju trebalo da odluči 3. septembra, a Partizan je rešio da stavi Kurajicu u tim (doduše, igrao je samo u prvom kolu, u drugom je pauzirao) rizikujući tako da u slučaju negativne odluke, partija u kojoj je Kurajica igrao (i remizirao) bude proglašena kao izgubljena. ŠSJ je presudio da Kurajica ima pravo nastupa za Partizan, a ja samo da primetim da je on igrao za nas i u takmičenju za kup, koje je započeto svega 10 - ak dana nakon pomenutog finala Kupa šampiona. Iskreno, ne znam da li je tada njegovo pravo da igra za nas bilo osporavano.

Vrlo zanimljivo i do samog kraja neizvesno takmičenje za kup. Pred poslednje kolo, Crvena zvezda je bila treća, sa bodom manje od Mladosti i pola poena od Partizana. Ali, u poslednjem kolu, dva vodeće ekipe igrale su međusobno, dok je Zvezda imala tek nešto lakšeg rivala, beogradski Rad, koje je za njima zaostajao samo pola poena. Dakle, braniocu trofeja je trebala ubedljiva pobeda, uz povoljan ishod u duelu vodećih. Zvezda je neočekivano ubedljivo, s obzirom na snagu protivnika, sa čak 3.5 prema 0.5 pobedila Rad (Ljubojević, Matanović i Krnić pobedili su Velimirovića, Predraga Ostojića i Mesinga, jedino je na 4. tabli Gavela izvukao remi protiv Stefana Đurića) dok je do prekida Partizan poveo protiv Mladosti sa 1 : 0, nakon što je Milan Matulović pobedio Vladu Kovačevića. Prekinute partije nastavljene su sutradan, a Partizanu je za osvajanje trofeja trebalo da osvoji još dva i po poena, s obzirom da bi u slučaju istog broja poena sa večitim rivalom, odlučivao Buholc, a u tom trenutku se nije znalo ko ima bolji. Mladosti je, pak, trebala pobeda od 3 : 1, dakle, pobede u sva tri prekinuta susreta. Nastavak je doneo rasplet povoljan po Crvenu zvezdu, s obzirom da je Mladost izjednačila, nakon remija u mečevima između Damjanovića i Ivkova, odnosno Košanskog i Kneževića, te pobede Hulaka nad Kurajicom. Tako je Crvena zvezda po 7. put osvojila Kup Maršala Tita.