Ove godine, i Prva i Druga liga igrane su u isto vreme i na istom mestu, pa se tako u Poreču našlo 22 ekipe, sa oko 300 šahista i šahistkinja. Imali smo jednog debitanta, ekipu Domžala, dok je Mladost iz Zagreba dobila novog sponzora, pa će tako u narednim godinama uz njihovo ime ići i ime radne organizacije Industrogradnja.

I kod najvećih rivala Mladosti, Partizanu i Crvenoj zvezdi, desile su se neke zanimljive promene. Nakon punih 25 godina nastupanja za svoje klubove (obojica su se na ekipnom prvenstvu po prvi pt pojavili 1948. godine) dva velikana jugoslovenskog šaha, Aleksandar Matanović i Bora Ivkov, zamenili su klubove! Matanović je za Zvezdu igrao već u kupu, u maju mesecu, dok je Ivkov u Partizan stigao nešto kasnije, pa je kup propustio. Obojica su imala identičan učinak u svojim novim klubovima, po 5 i po poena iz 9 partija (po 1 poraz, 3 pobede i 5 remija), a međusobni susret u 3. kolu (minimalna pobeda Partizana), bio je možda najzanimljiviji njihov meč do sada. Pobedio je Matanović (igrao je belim figurama), što je jedan od retkih duela (možda i jedini) ove dvojice koji nije završen remijem.

Dvadeset i deveti šampionat Jugoslavije igrao se u sali hotela Neptun u Poreču. Na šampionatu nije uzelo učešća mnogo vrhunskih igrača, mnogi nisu igrali u kvalifikacijama, a neki nisu iskoristili dikretno pravo nastupa. To je animiralo učesnike turnira da uoči otvaranja osnuju Konferenciju 29. šampionata i izaberu svoj Izvršni odbor, te upute pismo javnosti nazvano Rezolucija u kome se traži vraćanje autoriteta našim šampionatima. U ovoj Rezoluciji prvi put su javno i veoma otvoreno iznete mnoge veoma nezdrave pojave u našem šahu, od kojih su svakako najteže one o našim velikanima, koji jednostavno ignorišu šampionat, a s druge strane zahtevaju i uvek uspevaju da baš oni idu na međunarodne turnire. Predsedništvo ŠS Jugoslavije je osudilo formiranje Konferencije, institucije porečkih takmičara okvalifikovalo kao nelegalne organe i zahtevalo njihovo raspuštanje. Igrači su odbili takav zahtev, te su sledili uzbudljivi i neprijatni događaji. Buljovčić je napustio šampionat u 14. kolu pravdajući odluku time da u se u nastaloj atmosferi nije moglo normalno igrati. Predsedništvo je uputilo ultimatum, koji je takođe odbijen, a onda je raspustilo šampionat uoči poslednjeg kola. Uprkos zabrani i već pod automatskom suspenzijom, takmičari su nastavili da igraju bez sudije Đorđa Riđičkog, koga je zamenio mk Milko Fućak, a sa pozajmljenim rekvizitima, ignorišući tako odluke najvišeg šahovskog foruma. Sve partije poslednjeg kola završene su remijem. Konačno, na sednici Predsedništva od 12. aprila šampionat je ipak priznat. Šampion Jugoslavije postao je Milan Vukić, a Siniša Joksić je ispunio normu za titulu majstora.

Učesnici su se dogovorili da 13. februar bude skroz slobodan dan da bi mogli da posmatraju prenos fudbalskog meča Jugoslavija - Španija (Katalinski 1:0). U drugom kolu Ivanoviću je protiv Kizova u 39. potezu nesmotreno pala zastavica u lako dobijenoj poziciji sa figurom i dva pešaka više.

Direktno pravo nastupa imao Ivanović kao aktuelni šampion. Direktno su ušli Rukavina i Bukić. Prvaci republika su Nemet (Hrvatska), Sokolov (Srbija), Meštrović (BiH), Papler (Slovenija), Kizov (Makedonija), Živković (Crna Gora), Buljovčić (Vojvodina) i Vulević (Kosovo, zemenio Ćetkovića). Sa Polufinala u Vrsaru plasirali su se: Cvetković, Jelen, Vukić, Rajković i Ničevski, a odatle naknadno ušle rezerve Šahović i Joksić.